Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Iako su pr­ve dvi­je de­ce­ni­je raz­vo­ja fil­ma bi­le po­sve­će­ne stva­ra­nju pro­zo­ra u svi­jet li­mi­je­rov­skog ti­pa, do­ku­men­tar­ni ili iz­mi­šlje­ni ma­te­ri­ja­li is­pri­ča­ni na emo­ci­o­nal­no dir­ljiv na­čin sa na­mje­rom da se stvo­ri pot­pu­na ilu­zi­ja u ko­joj se za­bo­ra­vlja da se gle­da film, Ka­li­ga­ri se vra­ća na prin­cip Me­li­e­sa ko­ji ne­pre­sta­no ko­ri­sti sti­li­zo­va­ne, ma­gič­ne te­a­tar­ske efek­te što ka­ri­ki­ra­ju stvar­nost.
Ni­je slu­čaj­no što su se pr­vi eks­pre­si­o­ni­stič­ki fil­mo­vi, kao što je „Pra­ški stu­dent” (1913) Ste­la­na Ri­jea, po­ja­vi­li u tre­nut­ku ve­li­kih ope­ret­skih tri­jum­fa Er­ne­sta Lju­bi­ča i mi­li­ta­ri­stič­kih film­skih pre­ten­zi­ja ge­ne­ra­la Lu­den­dor­fa. Film je sta­vljen u slu­žbu ra­ta i do­di­je­lje­na mu je moć sa ko­jom se ozbilj­no ra­ču­na­lo u na­ci­o­nal­nom na­o­ru­ža­nju.
Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja slo­vi za ka­men te­me­ljac ta­la­sa onih bi­zar­nih, fan­ta­stič­nih fil­mo­va sni­ma­nih u Nje­mač­koj dva­de­se­tih go­di­na XX vi­je­ka, a ko­ji su se pro­iz­volj­no do­vo­di­li u ve­zu sa eks­pre­si­o­ni­stič­kim po­kre­tom u umjet­no­sti.
Umjet­nič­ka sa­mo­stal­nost, pre­ma to­me, mo­gla je da se bra­ni je­di­no ne­gi­ra­njem ova­kve sli­ke stvar­no­sti, kao nje­nog ne­i­sti­ni­tog li­ka. Ali, dru­ga­či­ja ili pra­va isti­na, ni­je mo­gla otvo­re­no i vi­zu­el­no da se afir­mi­še — to bi zna­či­lo iz­i­gra­va­nje dr­žav­nih in­te­re­sa. Iz te per­spek­ti­ve, sva­ki pro­test se nu­žno za­vr­ša­vao iz­na­la­že­njem ta­kvih umjet­nič­kih sred­sta­va, ko­ji­ma bi se naj­be­zbjed­ni­je i naj­do­sled­ni­je pri­ka­za­lo na­lič­je te pri­je­te­će re­al­no­sti. Stil­ski, ti po­du­hva­ti su se mo­gli čak iz­jed­na­či­ti sa psi­ho­a­na­li­zom stvar­no­sti. Sa­mo, mo­že li se stvar­nost sve­sti na psi­ho­lo­ški po­jam ko­ji u svo­jim re­pro­duk­ci­ja­ma ne pod­li­je­že kon­tro­li ra­zu­ma? Iz dje­la „Ho­mun­ku­lus” Ota Ri­per­ta i „Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” Ro­ber­ta Vi­nea mo­že se, bez te­ško­ća, za­klju­či­ti da re­di­te­lji u ne­do­stat­ku no­vih i sna­žni­jih ide­ja ipak osta­ju u do­me­nu iz­vje­snog še­ma­ti­zma — ako se stvar­nost ne mo­že pri­hva­ti­ti, mo­že se iz­o­bla­či­ti!
Kao ide­a­lan pri­mjer film­skog eks­pre­si­o­ni­zma, Vi­ne­o­vo dje­lo u tom po­gle­du pru­ža naj­i­scrp­ni­ja ob­ja­šnje­nja. Zlo­či­ni, ko­je sli­je­po iz­vr­ša­va som­nam­bul Ce­za­rio po na­re­đe­nji­ma svog po­re­me­će­nog go­spo­da­ra i hip­no­ti­ze­ra Ka­li­ga­ri­ja, ni­su ni­ka­kva per­verz­na eks­cen­trič­nost. Ne­po­sred­no su ve­za­ni, pre­ma re­di­te­lju, za ona psi­ho­lo­ška ras­po­lo­že­nja ko­ja na­sta­ju u pod­svi­je­sti pri­li­kom su­ko­blja­va­nja sa re­al­no­šću. Ma ka­ko vje­što bi­li pro­kla­mo­va­ni nje­go­vi ci­lje­vi, rat pred­sta­vlja uvi­jek smrt za čo­vje­ka i za­to mo­ra­mo osje­ti­ti iz­vje­snu od­vrat­nost pre­ma tom či­nu. Na­rav­no, po­sto­je i mno­ga dru­ga ob­ja­šnje­nja, pr­ven­stve­no so­ci­o­lo­ške pri­ro­de, ali ni­jed­no od njih ni­je u sta­nju da ubi­je­di gle­da­li­šte da su ova uža­sna i mon­stru­o­zna sno­vi­đe­nja ne­po­sred­ni od­go­vor na su­štin­ska pi­ta­nja ži­vo­ta i vre­me­na.
Efe­kat se mje­ri pla­stič­no­šću, ali u jed­nom dru­ga­či­jem smi­slu ne­go što smo na­vi­kli.
(Na­sta­vi­će se)